Naivno proleće

Naivno proleće"

Jedan od mojih najboljih prijatelja mi je skoro zamerio što sam toliko otvorena, iskrena i samim tim, po njemu, naivna. Previše verujem ljudima i polazim od toga da su dobri i citiraću: „Dobro i prolazim obzirom na to da polazim od toga da su svi ljudi dobri. Neee. Ljudi su zli i samo žele da te iskoriste i odbace kada im više ne budeš trebala“. Pogodilo me je to, priznajem. Toliko sam bila zatečena tim rečima da mi je trebalo tri dana da dođem sebi. I sve to vreme sam razmišljala zbog čega sam to shvatila kao uvredu? Da, ja jesam iskrena i otvorena, često činim dobro ljudima, ničim izazvana, samo zato što sam u mogućnosti da pomognem. I da, uvek nekako polazim od toga da ljudi imaju dobre namere, čak i ako ih ne poznajem. Izuzetak je samo kad me moj instinkt opomene. Videla sam da su ljudi uvek u nekom „gardu“, spremni da ćeš im nešto nažao učiniti, ako te ne poznaju. I baš zbog toga sam rešila dobrim to da opovrgnem, da ih „razoružam“ iskrenošću, dobrotom i poverenjem. I išlo mi je to. Posle svake pomoći nepoznatima, koje sam činila bez razloga i bilo kakvih očekivanja, osećala sam se kao kraljica sveta. Bila sam ponosna na sebe, uverena da ima zakona koji su mnogo moćniji i pravedniji od ovih naših, ljudskih. Eh, da, tako je kada si naivni utopista i entuzijasta.

A onda me je realnost ošamarila nekoliko puta, poslovno, zdravstveno, emotivno... Kada više nisi potreban ljudima, ma koliko ti bio dobar, vredan, iskren i dr., i ma koliko oni bili dobri, zameniće te ili te zaboraviti u trenu. Ne, nije to zato što su ljudi loši. To je samo naša osobina - velika sebičnost, koju pravdamo različitim razlozima, životnim situacijama, velikom „gužvom“ na poslu, problemima i sl. Retko je to namerno, retko ljudi planiraju da povrede druge. To se jednostavno dogodi. Ipak, nenamerno ili namerno, epilog je uvek isti – ostajem „polomljena“ na komade, slično slomljenoj čaši. I nema više tog „izvini“, „žao mi je“, „nije mi to bila namera“ itd., koje bi te ponovo sastavilo u tom odnosu. Više se ništa ne lepi i ne sastavlja. Sve je potrošno i sve ima da se kupi i nabavi novo. Tako je i sa ljudima.

Onda na red dođe preispitivanje, gde sam pogrešila, da li sam nešto pogrešno rekla ili učinila? Možda sam bila previše dobra, previše iskrena, previše naivna, pogrešno shvaćena. Još kada negde pročitam ona sranja, da prostite, „privlačiš ono kako zračiš“. Šta zračim? Uranijum i vulkansku lavu? Ma ne serite sa tim. Ne, ne mislim da su ljudi loši. Mislim da smo svi sebični. I odatle sve kreće, i dobro, ali i ono loše.

Umesto zaključka

Na trenutke sam pomišljala kako bi bilo lepo da mogu biti loša, zla i zlopamtilo. Ali samo na tren. Svojoj deci i sebi dugujem biti ja – nesavršena i naivno dobra. Nazad se ne može, a i da se može, sigurno bih sve opet ponovila. Nije zato što lekcije ne mogu da savladam, već zato što neke lekcije nisu za mene. Biram biti naivna kao i do sada. Možda to neko beleži nevidljivim mastilom i slaže u moju fioku ovog prolaznog života u kojem smo svi veoma kratko. I eto, skoro smo imali Arapsko proleće, pa Samrtno proleće od Lajoša Zilahija, a ja evo preživljavam svoje naivno proleće. Hoće li leto biti varljivo, jesen sipljiva, a zima bela, videćemo...

Ostanite zdravi i čuvajte se! I da – nosite uvek dobro u sebi.