,,Babaroga" u nama

,,Babaroga"

Prošle nedelje sam išla na Mensino testiranje inteligencije. Zašto? Otkud znam, izletelo mi negde dok sam pregledala druge objave na internetu. Pročitala sam da imaju u Novom Sadu, pa eto, što da ne. Nisam nikad ranije. Radoznalost? Pristupačnost, jer je u Novom Sadu i nije skupo? Nemam pojma. Možda je još jedan od razloga to što imam običaj da sebe konstantno nešto izazivam, a možda i da sebi nešto dokažem... Ionako je to merenje logičke, urođene inteligencije, kako nam je njihov psiholog objasnio, pre testiranja. Znači, svejedno mi je da li znam kolika je ili ne, to mi je što mi je, svakako... Kada sam saznala da ima termin za testiranje, pozvala sam nekoliko svojih kolega da idu sa mnom, ako žele. Svi su odbili. Jedno od obrazloženja je bilo, pokušaću da citiram: „Ako mi rezultat bude loš, skenjaću se i osramotiti pred timom koji ocenjuju, a ako bude dobar, opet ću se skenjati i pitati zašto sa takvim rezultatom nisam više postigla“. Iako to nije uticalo na moju odluku da radim taj test, navelo me je na razmišljanje...

Jesen 1994., prva godina srednje škole, prvo odvajanje od kuće, a ja nepunih 15 godina. Prve dve godine prave noćne more! Ali sam taj početak su obeležili promašaji – promašen izbor srednje škole, pa onda i pogrešan smer u toj promašenoj školi (jedini gde je bilo matematike sve četiri godine i bar 8 vrsta hemije), pogrešno izabran strani jezik. O socijalnom aspektu neću ni da govorim, samo mogu uporediti sa američkim tinejdžerskim filmovima – bila sam u malobrojnoj grupi (nas 4 od 38) autsajdera i neprihvaćenih. Totalni šok. Ali dobro, prošlo je skoro 30 godina, valjda sam to prebolela sad.

Poenta ove priče je da sam jedno popodne šetala centrom grada i videla natpis plesnog studija. Obožavala sam da plešem (bila sam jedna od najboljih na folkloru u osnovnoj školi). I sada volim. Te nedelje sam svaki dan, bar tri puta tuda prolazila i uvek zastajala kraj natpisa. Svaki put su mi noge nekako postajale slabe i kolena klecala. Nisam imala hrabrosti da uđem unutra. Zašto? Plašila sam se. Čega? Nemam pojma. Znam da se nisam plašila da ću loše plesati. O ne! Bila sam sigurna da bih bila fantastična. Pa zašto onda? Ne znam. Toliko sam iracionalno bila preprašena da ni moja velika ljubav prema plesu to nije mogla da ublaži. Moje svakodnevne šetnje do plesnog studija su postale moja rutina čitave prve godine srednje škole, ali se ništa nije promenilo. Strah mi je držao noge zakovane za pešačku stazu ispred studija, a u stomaku mi se kovitlalo od same pomisli da ušetam unutra. Završila sam tu srednju školu koja mi je bila noćna mora, mada sam se na kraju i navikla na sve to što nisam očekivala. Ostala sam autsajder do kraja, samo sa odličnim uspehom. Savladala i tu bauk matematiku i te različite hemije. Imala sam utehu u tome. Na kraju krajeva, sve sam to ispravila na fakultetu gde nisam imala promašaje. Tu sam pogodila pravo u metu!

Umesto zaključka

Ipak, nekada se zapitam, kakav bi moj život bio da sam imala hrabrosti ući u taj plesni studio? Da li bih time nešto promenila ili ne? Ko zna, da ta babaroga u meni nije te 1994-1995. pobedila, možda bih danas bila nešto sasvim drugo. Možda bih radila nešto sasvim drugo. I zato, u svemu je, pored odustajanja, mnogo gore ne pokušati.

Ostanite zdravi i čuvajte se! I da – verujte u sebe.